10.10.2017.

Oktobar u slikama iz kuhinje




Ovog oktobra mi je najtoplije kod šporeta. Tako da svuda pođi, al' do šporeta dođi. 
Tostirala sam bajati hleb na način na koji je to moja baba radila, u starom tiganju na malo ulja. Ne može da se uporedi sa bilo kakvim svežim jer je mnogo hrskav, topao i jako miriše na hleb.. doduše i na zimu mnogo miriše.


Kačamak prekriven prženim jajetom sam nedavno otkrila kao odličan doručak onda kad u kući nemam hleb.


Girice za ručak u prirodi i gibanicu u svim pa i u sendvič-varijantama ne moram dodatno da objašnjavam, kao ni to da svekar pravi finu proju bez trunke masnoće samo na papiru za pečenje. Kaže, 1 kg kukuruznog brašna 1,5 kašićica soli i skoro 2 l kisele vode. To ću i sama tek da isprobam.





Na prethodnoj kao i narednoj slici su Uštipci sa raznim semenkama, odlični za doručak kod kuće kao i za poneti.

Sastav:

1 jaje
pola kašičice soli
100ml jogurta
po dve kašike:
susama
suncokreta
mlevenog lana
ražanog brašna
pšeničnog brašna

Sve izmešati i pržiti na sasvim malo masti ili ulja. Vaditi pržene uštipke na salvetu.
Ovo je mera za 6 komada.



Palačinke su takođe zgodne u tim integralnim doručak-verzijama. Neki naredni put ću i o njima.


A sledeće dve sličice prikazuju kolač sa aronijom, koji je samo na izgled uspeo i keksiće inspirisane Fridom koji su i izgledom i ukusom bili ono što sam očekivala. Tako je to.. bude tu svega.. a izgled ponekad vara. Ali vi to već znate.




Vi ste mene u poslednje verme obradovali mnogo puta. Svideli su vam se izgleda kolači s kruškama i makom, kao i voćni mak mafini
I to je izgledalo ovako nekako:


I ovako:


I još mnogo puta po toliko, ali ja nisam uspela sve da sačuvam.
Hvala što volite Kototamo kuvanje <3










04.10.2017.

Voćni mak mafini





Ovaj recept je izvedena verzija vrlo poularnog recepta s ovog bloga Kruške u mak testu, koji ste u poslednje vreme rado pravili i slali mi slike. Kako bih vam se zahvalila za to ukazano poverenje, jer stvarno mi je drago što vam se nešto odavde toliko svidelo, rešila sam da odemo korak dalje sa mak testom.
Pokušala sam da napravim verziju sa medom umesto šećera. Onda sam rešila da i suncokretovo ulje zamenim maslinovim, a pšenično brašno ražanim i sve tako do jednog novog izdanja ovog kolača koji opasno preti da mi postane favorit među poslasticama.
Vama je već jasno da nećete pogrešiti ako i sami ne napravite kompletno ove navedene promene, već samo one koje vama odgovaraju.
Glavna prednost ovog kolača za mene je jednostavnost i brzina pripreme. Ovog puta pravila mafin oblike.

Recept

Sastojci za testo:

2 jaja
200ml jogurta
120ml maslinovog ulja
2-2,5 kašike meda (u zavisnosti od toga koliko slatko volite)
200g mlevenog maka
80g ražanog brašna
kašičica praška za pecivo
kašika ekstrakta vanile i malo narendane limunove korice

Postupak:

Sve sastojke izmešala sam žicom za mućenje.

Pripremila sam voće. Ja sam ovog puta upotrebila nektarine. U kalupe za mafine poređala sam papirne korpice, pa po njihovom dnu poređala nasečeno voće. Opet nisam mnogo sitno seckala jer više volim krupnije komade voća u kolačima. Ukupno sam upotrebila tri i po krupnije nektarine.
Kašikom sam preko njih sipala umućeno testo i tako dopunila korpice. 
Vi ako više volite ređanje radite kao u receptu Kruške u mak testu, dakle prvo testo po dnu pleha a onda voće preko.



U prethodno ugrejanoj rerni pekla sam ove kolače tačno 45 minuta na 220 stepeni.
U isključenoj rerni ostavila sam ih još jedno deset minuta. 
Preporučujem da ih ostavite da se ohlade pre služenja, ali ako ne možete da izdržite kao ni mi, vi navalite na tople. 
Nadam se da ćete voleti i ovu verziju kao i prethodnu.












03.10.2017.

Žuti smuti





Evo smutija i iz moje radionice. U našoj kući se doduše radije pojedinačno jedu razne vrste voća, ali moram priznati da ova varijanta uopšte nije loša. Smutiš sve odjednom i miran si što se dnevne doze vitamina tiče. Valjda.
Ja sam se za početak opredelila za žutu boju. A onda je na red došla narandžasta, crvena, i tako redom..

Za dve porcije, odnosno čaše pripremila sam dve manje banane, dve kruške, jedan limun, parče svežeg đumbira (oko 1,5cm) i čašu od 200ml vode.



Mutila sam mikserom. Blender me je mrzelo da vadim iz najudaljenijeg ćoška ostave. 
Prvo sam oprala voće, očistila kruške od peteljki i sa banane oljuštila koru, oljuštila i đumbir i nacedila limun. Narezala sam kruške na kocke, banane takođe isparčala, đumbir narendala na najsintnije i svemu dodala sok od limuna. Zatim sam viljuškom grubo usitnila sve. Dodala sam polovinu pripremljene vode. Tek tada sam uključila mikser na srednju brzinu i mutila voće dok više nije bilo krupnih komada. Malo prska. Dobro.. pa šta ako prska. Nije bilo ništa strašno. Mutila sam otprilike jedan minut pa dodala i ostatak vode. 



Za tečniju varijantu može se dodati još malo vode. 
Pošto je svo voće prethodno bilo rashlađeno u frižideru, ovo je bilo baš osvežavajuće.
Ja sam zadovoljna a za naredni put imam neke interesantne kombinacije u planu.









23.09.2017.

Štapići u susamovom zagrljaju








Recept

Potrebni su sledeći sastojci

oko 350g brašna T400
100ml vode
50ml mleka
30ml ulja
kašika svinjske masti
kašika kisele pavlake
trećina kockice kvasca
so

150-200g susama.
1-2 belanceta


Zamesiti testo i ostaviti ga da naraste oko 40 minuta.

Kad testo već skoro potpuno naraste, pripremiti dve posude (mogu to biti dva dublja tanjira).
U jednu sipati 150 do 200g susama.
U drugoj ulupati viljuškom belanac sa malo soli (na vrh noža recimo)

Naraslo testo brašnjavim ili nauljenim rukama formirati u duguljaste forme - štapiće, pa ih uvaljati prvo u belanac a zatim i u susam, da lepo svud okolo budu obloženi.
Ređati u pleh obložen papirom za pečenje.
U prethodno ugrejanoj rerni peći oko 35 minuta na 220 stepeni, odnosno dok štapići lepo ne porumene, na skoro najjačoj temperaturi rerne. Ja pečem na najjače jer mi rerna nije preterano jaka.








21.09.2017.

Brownies ili Brauniz





Kako god. Pravila sam ih čini mi se već dva puta i pretpostavljate da nisam bila zadovoljna čim ih nisam slikala i objavila. Pretpostavljam takođe da svi već imate neki svoj recept za ove crnomanjaste kolače, pa ipak, evo i mog.



Od namirnica je potrebno:

5 krupnijih jaja
5 kašika šećera
200g maslaca
200g crne čokolade
2 kašike kakaa
3 kašike integralnog pšeničnog brašna 
1 kašika ekstrakta vanile 

Pripremiti pleh dimenzije otprilike 25x30cm.

-Na laganoj temperaturi ringle otopiti čokoladu i maslac. 
-Dodati kakao i lepo sve promešati. 
-Ostaviti da se sve malo prohladi. 
-Uključiti tada rernu na 180 stepeni da se zagreje.
-Otopljenoj i rashlađenoj čokoladi kašiku po kašiku dodavati brašno, zatim i vanilu i istovremeno vrlo lagano mešati žicom za mućenje ili špatulom.
-Umutiti mikserom penasto jaja sa šećerom, pa ih lagano umešati u tamnu smesu.
-Uliti u podmazani peh. Pleh malo protresti da se smesa lepo razlije po njemu i ubaciti u rernu. Pojačati onda rernu na 200 stepeni i peći oko 40 minuta.
-Nakon toga isključiti rernu i ostaviti kolač da se u njoj ohladi.
- Ohlađeni kolač dekorisati po želji. Da bi bio pravi "brauni" najbolje je ostaviti ga klot/golog. Ili malo kakaa posuti. 
Ja međutim volim da ga okitim pa sam upotrebila kiselu pavlaku i crveno voće. Dodala sam i par lešnika pored.









19.09.2017.

Kad sam vodila decu na koncert Rolingstonsa




Mi smo uvek porodično voleli da idemo na koncerte. Prvo smo nas dvoje išli sa vrlo malom decom, pa onda sa malo većom a zatim smo najradije išli i sa prilično odraslom decom. Bilo je to za nas najbolje provedeno slobodno vreme ali i najpametnije potrošen novac. Ni deca nam se nisu bunila. Bez preterivanja ću reći da su im prijale te naše povremene porodične muzičke svetkovine. Danima bismo pre toga svi bili uzbuđeni i slušali isključivo muziku određene grupe čiji koncert predstoji.
Od kako su nam deca vrlo odrasla, na koncerte uglavnom idu sama, tj. bez nas roditelja-staratelja. A i mi, roditelji, smo već pomalo prerasli to stajanje u gomili, guranje, gaženje i šutke. Više volimo da sedimo ili bar da slobodno dišemo dok gledamo i slušamo.

Sad ću da vam ispričam kako je bilo kad sam proteklog vikenda decu vodila na koncert Rolingstonsa u Austriju. 
Ok, nisam baš potpuno ja njih vodila, više može da se kaže da su oni mene poveli.
I dobro sad.. nisu oni mene ni zvali da pođem, jer karte su kupili poodavno.. nego sam se ja ponudila da pođem da im pravim društvo. Ali i da ih čuvam, tj. da im budem podrška nekakva. Dakle, ja sam prvenstveno pošla da se staram o njima. I da ne budu gladni.



Ovako je tekla Sms komunikacija:
-Je li, Maki, šta misliš da pođem i ja s vama malo, da ti i ja slikamo alpske krave, tikve, Hajdi, Klaru, i dedu.. i svašta nešto usput..
-Što da ne.. hajde. Ima mesta za spavanje.
Eto, tako je bilo.
(A znam pouzdano da ima problem kad s bratom putuje. Taj ne staje nigde dok vozi osim ako neko mora u wc. Ne haje taj za krave, konje, ovce i druge fotogenične predele pored puta. Tu mogu samo ja da joj konkurišem ali i pomognem. Jer kad zakukamo nas dve Staniii, nije isto kao da je jedna.)

Jeeeee.. vičem u sebi na saznanje da putujem s njima uskoro, ali se pravim mrtva hladna. Jer ja sam ipak prvenstveno jedan ozbiljan roditelj.
U glavi već premotavam i razvijam filmove, smeši mi se brk. Obožavam da budem u njihovom društvu, iako mi se krsta raspadaju od provedenih sati i sati u vožnji zadnjih nedelja.. ali i diskutabilnog mesečnog perioda. Tamo ovamo, pa nazad. A prethodna nedelja bila je više nego neočekivano naporna u svakom pogledu. Ipak ne odustajem od Austrije.
Sa nestrpljenjem sam čekala da se nauživam i naspavam u Alpima.

Krenusmo popodne uz zvuke sa Marijine šarene plej liste. Pevamo. Ona i ja, naravno. Ja pevam samo početne stihove refrena i zamišljam tad da mnogo dobro pevam. Marija zna sve reči i stvarno lepo peva. Ali ne zna ni refrene italijanskih hitova osamdesetih. Ja likujem.. Felićita.. felićita.. felićitaaa... Brat joj ima slušalice u ušima i gleda neki dokumentarni film na tabletu. Pravi se da nas ne čuje.

U Austriju stižemo kasno uveče. Auto putem kiša i gromovi. Automobila kao ljudi na trsteničkom vašaru. Gde ide sav ovaj narod po ovakvom vremenu usred noći, gunđam i vozim.
A Alpi.. Alpi okovani mrklim mrakom, maglom i kišom. Ok. Ne manišem. Ćutim i gutam knedle. Uši se zapušile od nadmorske visine pa moram i dodatno da progutam. Vozimo se uzbrdo, pa još malo uzbrdo.. a onda zavijemo besomučno uzbrdo. Noć. Magla. Prst pred okom ne vidimo. Ni kuće, ni krave, ni brda. Samo gustu belu maglu. Ne pevamo više ič. 

Ja em ne volim noću da vozim, em ne volim noću po kiši i magli da vozim, a najmanje volim da vozim noću po kiši i magli u Alpima.
Psujem Mik Džegera, razmaženu ostarelu zvezdu.
Psujem Kita. Psujem i onog za bubnjevima kome je verovatno više sve svejedno. I onog basistu ružnog psujem.
Šta hoće više ti starci, je l im je malo slave bilo..
Psujem ih sve na smenu. I menadžera, jer ti menadžeri su uglavnom najviše za sve krivi. Gde nađe ovu najgluplju od svih najglupljih lokacija na svetu za koncert.
I to ja sve tako redom ispsujem u sebi.

Stigosmo najzad oko pola dva u Neznamgde. Vidim samo decu i kola dok kao slepa opipavam i vadim stvari iz njih. Podviknem da se niko ne udaljava i ne razdvaja iz grupe, da se ne bismo pogubili u dva noću u tom planinskom bespuću gde kilometrima daleko nema nikog živog.
Twin Peaks je ništa za ovo mračno maglovito mesto na kojem smo se našli, pomislim. Ali ćutim. Samo pitam Mariju, je li gde se održava koncert, je l tu na nekoj livadi.. Ne, kaže, u obližnjem gradiću, na oko sat i po vožnje odavde. 
Jao, pa bolje da mi je bor pao na glavu tad.
Al' ćutim.

Airbnb host nam lepo i sa smeškom poželi dobrodošlicu, reče usput da u zgradi ima možda ukupno još troje ljudi i da nam od srca želi prijatan boravak u toj oazi mira i tišine. Bez wifi signala. I ode.
Ostadosmo u ogromnoj kaskadnoj građevini sa još troje ljudi u toj mrkloj maglovitoj noći.
Jedva sam zaspala. I jedva sam dočekala da svane da spremim doručak. 



Kad sam ih nahranila, odoše. Obučeni u najnovije modele kišnih kabanica koje sam im kupila kad sam išla u Uradi sam. 


Uvučene treger majice, popijene limunade, poneta voda i rezervne cipele, napunjeni telefoni.. čekiram redom svoj spisak u glavi.
Javite se kad stigneteee.. Mašem za kolima koja nestadoše u magli u roku od odmah.



Osvrćem se oko sebe. Oštrim pogled ne bih li ugledala parče trave, ljudsko biće.. neki život. Ništa. Samo put i njegova bela crta po sredini. Dakle, definitivno ostajem u tom sivom kišnom mutljagu na kraju sveta sama sa troje nepoznatih ljudi u istoj zgradi.
Dr. König piše na vratima do naših. Na njima je i poveliki venčić od veštačkog cveća. A na zidu oko vrata raznovrsne ikone sa, rekla bih, mitskim bićima, od kojih mnoga imaju po više pari ruku.
Pomislim odmah na Hičkoka i neke konkretne horor filmove koje sam odavno prestala da gledam. Prekrstim se u sebi i zaključam vrata dva puta.
Sedim ja tako i zurim jedno deset minuta u prazno. Onda lepo ustanem i kažem sebi E nećeš. Ovde si zato da bi se starala o svojoj deci i ima da se ponašaš zrelo. Ovde si sad pa ko zna kad i ima da se opustiš. Skuvam jednu jaku kafu i raširim kartu Austrije. Počnem da je proučavam i zaključim da u tom delu Alpa ima baš preterano mnogo krivudavih puteva. Sklonim zatim kartu pod krevet da me više ne uznemirava.



Onda sam izašla na terasu punu začinskog bilja. Nabrala sebi vlašac i majčinu dušicu. Svud naokolo čula se samo kiša kako sipi i ravnomerno udaranje neke sekire o drvo tu negde blizu. Baš filmski. Sve čuješ a skoro ništa ne vidiš. 





Puštam muziku. Kuvam testeninu. Mutim palačinke. Pravim se skroz opuštena. Pravim se da sam baš na onom mestu koje bih od svih na svetu tog trenutka odabrala. Pravim se i povremeno gledam maglu kroz prozor. A gleda i ona mene, bogami. Pogledujemo se tako ona i ja celo popodne, celo veče a onda i celu noć.



Došli su u pola pet ujutru, kaljavi i zadovoljni. Oka nisam sklopila.

Ujutru pogledam kroz prozor i imam šta i da vidim. Sunce greje, nebo se plavi, trava zeleni a po njoj rasute bele alpske kućice i šarene kravice. Na samo pet metara od nas. Ja se rastrčala, ne znam gde da gledam i škljocam. Glava me zabolela od sreće, ali već je trebalo da krenemo.
Šta buljiš, čujem..










02.09.2017.

Kruške u mak testu




Ovo je jedan od onih smuti pa prospi recepata koje mnogo volim. Pa mu još i neko voće dodam. Milina.
Ovog puta testo je s makom.





Za testo je potrebno:

2 jajeta
200ml jogurta
120ml ulja
80g šećera
2 kesice vanilin šećera
100g brašna
120g mlevenog maka
pola kesice praška za pecivo

Potrebno je još i nekoliko krušaka. 
Ako ne volite kruške u kolačima, slobodno ih zamenite jabukama, breskvama, šljivama, višnjama.. ili napravite klot kolač s makom. Možete ga preliti otopljenom čokoladom, karamelom ili jednostavno posuti šećerom u prahu.

Navedene sastojke sam izmešala žicom za mućenje i ulila u podmazani pekač dimenzije 18x25. 
Kruške nisam ljuštila. Narezane sam ih poređala preko testa.




Kolač se u prethodno ugrejanoj rerni pekao oko 40 minuta na 200 stepeni.

Ovo se slučajno sve dešavalo juče, 1. septembra, pa sam se sa setom prisetila tog datuma nekih prošlih godina kad je u kući uobičajena bila frka, trka i nervoza zbog početka školske godine. I setila sam se sebe koja nikad nije umela da odigra hladnokrvno u te (iz ove perspektive) tako simpatično napete dane, već ih je dodatno razgoropađivala. Verovali ili ne.

Nervirale su me sve one divne svečane torte povodom početka školske godine. Nervirali su me nepročitane lektire. Svi haotični plakari koje nismo uspevali ni tokom leta da dovedemo u red. Predstojeće ekskurzije i izborni predmeti. Oprema za fizičko. Slojevita odeća. Hamburgeri koji će biti pojedeni. I jabuke koje neće. 
Nervirala me je razredna. Učiteljica na zameni. Roditeljski sastanci i izbor nekakvog članstva roditeljskog saveta. Evo, opet mi je muka.
Nervirala su me moja deca. I njihov otac posebno. Moja uključenost u sve njihove aktivnosti i moja informisanost o svemu živom što mi je dodatno držalo nervozu na ON bez prestanka. Noću, danju, petkom, vikendom i ponedeljkom.
Nervirala me je moja lažna sreća zbog početka nove školske godine.


Sinoć sam nazdravila prvom septembru kako još nisam, i shvatila da mi nedostaje.







31.08.2017.

Pizza sa Zamalo šalšom







Kupila sam tog jutra kilo i po paradajza nemajući nikakvu pizzu u planu već uobičajenu salatu kao idealan obrok tih prevrućih dana. Dok sam stigla kući, u glavi su mi se zavrtele slike nekakve šalše. Malo nakon toga i nečeg što nije šalša ali liči na nju. Ali ko će da kuva i visi nad šporetom zbog te male količine paradajza.. 
Na kraju je ispalo nešto što bih najpre mogla da nazovem Zamalo šalša, a spremljeno za nepunih pola sata. I već sam je "videla" kako se tako bogata i sočna peče preko tankog testa za pizzu.



Od namirnica sam za ovu Zamalo šalšu pripremila:

1,5kg paradajza
1 zelenu papriku
dosta začinskog bilja (bosiljak, ruzmarin, majčinu dušicu i nanu)
veći čen belog luka, sitno naseckan
maslinovo ulje i
so

Očistila sam paradajz od peteljki. Iseckala sam ga na, ne mnogo sitne, komade, jer nisam želela da na kraju dobijem kašu od paradajza.
U dobro ugrejan dublji tiganj izručila sam pripremljeni paradajz da se prži neki minut. Promešala sam da dobije blagu bojicu sa svih strana. Odmah zatim sam paradajzu dodala sve ostale pripremljene sastojke i tri kašike maslinovog ulja. 
Sve zajedno se krčkalo na jačoj (ne i najjačoj) temperaturi ringle oko 25 minuta, tj. dok suvišna tečnost iz paradajza nije isparila. Vi slobodno produžite kuvanje, ali pazite da komadi paradajza ostanu jasno definisani u tiganju, jer to je glavna fora ovde. Ne treba ovo ni da prekuvate, jer nakon toga sledi pečenje, dakle još jedna termička obrada.
Na kraju sam dodala ravnu kašičicu soli i isključila ringlu.



Dok se spremljeni nadev hladio zamesila sam testo od 
150g mekog pšeničnog brašna
150g. ječmenog brašna 
dve kašike mlevenog lana 
150ml vode
1/3 kocke kvasca i 
pola kašičice soli.

Naraslo testo sam u plehu formirala u tanak disk, nadev sam obilno rasporedila po sredini, a ivice testa posula sa još travčica. 
I mnogo mi je drago što sam odolela porivu da preko pospem i malo sira, bez koga inače kod nas pizza ne može da se zamisli. 
Ovo je bilo nešto prilično drugačije, a jednako dobro.

Iskreno preporučujem i podsećam: Ne štedite nadev i ako vam se učini da ga je mnogo. Slobodno neka ga bude.. pa kad zagrizete da se zapitate da li pizza može da bude bolja.


Letnje šeme su na izmaku, ali to nije razlog da mi i dalje ne uživamo u hrani.









Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...