26.11.2013.

Svečana štrudla? Pih..







Da li se i vama čini da smo počeli da izmišljamo neizmišljeno kada su svečane trpeze u pitanju? 
Za sebe to mogu da kažem i nisam baš potpuno zadovoljna svojim avanturama u kuhinji, koje stalno iznova ponavljam. Ima tu i uspešnih pokušaja, ali ima bogami i bačenog vremena, a tek namirnica...to tek nije za šalu.


Zato ću sad napisati nekoliko reči o slavskoj trpezi moje tetke, koja nikad nije i nema nameru da odustane od svog tradicionalnog menija koji nam već godinama priređuje.
Pored sira, kuvanih jaja, kajmaka i proje, ajvara i sarme mislim da ne moram više da nabrajam...



A za kraj, uz kolače se tu uvek nađe i štrudla od jabuka, bogato napunjena mlevenim orasima.



To je jedna sasvim jednostavna štrudla od jabuka, ali obogaćena mlevenim orasima koje moja tetka ne štedi. Kod nje je pravilo: ili jedemo ili ne jedemo...
Uostalom, kad je ova poslastica na stolu to je uvek jedna mala svečanost.

A recept je sledeći:
Pakovanje kora podelimo na tri dela, tako da svaki deo sadrži po četiri kore. Kore ređamo jednu preko druge i svaku poprskamo kašikom ulja i kašičicom šećera.Na poslednju,četvrtu koru nanesemo fil od rendanih i oceđenih kiselih jabuka pomešanih sa nekoliko kesica vanilina i oko 100 do 150 grama mlevenih oraha. Malo griza da pokupi vlagu iz jabuka nije na odmet (oko 100gr. je dovoljno).
Fil od jabuka nanosimo samo po rubu kore, najdalje do sredine, jer su tako sečeni komadi pečene štrudle kompaktniji, fil je u sredini a spoljašnje korice su hrskave.
Još jedan "trik" je sečenje potpuno ohlađene štrudle.
To je malo teže ostvarivo kod nas... jer mi moramo sve da probamo dok je još vrelo, pa makar i po cenu opekotina po jeziku.




Ja sam malo zavirila i u tetkine vitrine, znajući da je njihov sadržaj interesantan baš kao i ovaj predivan stari servis za ručavanje na stolu.


Naravno, nisam se obazirala na njene komentare da tu baš i nema mnogo toga za pokazivanje, a posebno slikanje.

Ne bi vredelo ubeđivanje i objašnjavanje... ali sigurna sam da vas, kao i mene, baš zanima da li još uvek negde postoje besprekorno opeglani krevetski čašavi u ormanima...To je tako mistično, tajanstveno i magično u odnosu na moj besprekorni haos u plakaru.

Tegle sa ovogodišnjim džemom od kajsija i šljiva okićene su kastanjetama donesenim iz Španije osamdeset i neke godine...
Kažem vam, svega ima.






Moj skromni doprinos svečanom ručku je ove godine bio u vidu Esterhazi torte,koju sam isprobala po receptu sa bloga Foodforthought
Zadovoljstvo je bilo slediti jasna i iscrpna uputstva koje je domaćica bloga dala, pa se nisam mučila čak ni oko glazure koja mi je u početku bila sumnjiva za izvesti.






Na kraju jedan osvrt na moj, nedavno svečano postavljen sto uz minimum rekvizita.
Detalj je staklena čaša za rezervne salvete za goste. Ne znam kako vi, ali meni je obično malo jedna salveta koja se servira uz tanjir...

Čaša je obavijena onim mojim papirnim cvetovima koje sam prošle godine koristila kao salvetne prstenove. Salvete su blago nagužvane u vidu buketa i meni su bile sasvim pristojan detalj na sredini stola..



A može i ovako uz neke interesantne šolje i malo traka:



Upravo je moja tetka prokomentarisala naziv koji sam dala ovoj  štrudli: "Pih...pa to je obična pita"...:)))





13.11.2013.

Još jedan hleb i druge priče



Nismo dugo kuvali ovde.. na blogu...

Kuvalo se i spremalo kod mene u kuhinji, ali sve nešto usput, između nekih prečih poslova i obaveza... a dan kraći nego što bih ja volela.



Shvatili ste već, rado pečem hleb...

Ovo na sledećim slikama je jedan novi recept koji sam isprobala sa bloga Vrtaljica. Recept sam doslovce izpoštovala i dobila predivno pecivo, tj. turski hleb.

Malo sam ga premazala uljem, posula kimom, uvrnula i tako ispekla...











Boja hleba mi se uklopila sa bojama u prirodi početkom novembra..




A u ove prohladne dane, klasičan ručak u vidu musake čini mi se prikladno..




Manastir Ljubostinju sam, posle dužeg vremena, nedavno obišla, ali je već padao mrak, pa jesenje boje u kombinaciji sa kamenim zidovima nisu potpuno došle do izražaja na mojim slikama. Inače je to predivan i smirujući predeo.








I da zaokružim priču o svemu i svačemu..
Jedan rozi zid je postao bež zid...ili oker... nisam sigurna. 

Na sledećim slikama videćete samo moj alat za farbanje. Ne i mene kako farbam. Ja se time bavim uglavnom kad nikog nema kod kuće da smeta... ali zato nema ni ko da slika...
I bolje... možda, jer mi je stajling za krečenje baš zastareo.. Nemam one moderne kombinezone u kompletu s kačketom, prikladne cokule... a i ne umem da hodam na merdevinama, pa i nije tako spektakularno...;)




Ali verujte da sam sve to tako lepo (samo ne mnogo brzo) odradila sama...
Jeste, lepo...i jeste, mnogo sam skromna..;))) "Skromna" samo zato jer sam baš odahnula kad sam završila taj posao... a zadihala sam se pošteno... Moja želja i volja da se prihvatim svakakvih aktivnosti se često ne poklopi sa trenutnom formom i kondicijom... Tako je bilo i sada...
Jednog dana pričaću valjda unucima: E,baba je nekad mogla da prekreči ceo stan za dva dana... a sad-cvrc.

I... sve ovo ne pričam pred mužem, jer on jedva čeka da mi kaže: Pa, pobogu, ženo.. ko te tera da se pentraš po tim merdevinama... Zovi molera... I šta je uopšte falilo toj roze boji???


Uglavnom, sve je opet na svom mestu, a ja sam zadovoljna jer cele godine sebi obećavam da će ta roza boja biti prefarbana...
Ovo je još jedan poziv za sve zainteresovane, a nesigurne u sebe... Farbajte..



Muzika za krečenje, mešenje hleba, slušanje u kolima... bila i ostala još od davnina..





11.11.2013.

Popravljen dan




Dan...kad seta iznalazi duboke i ozbiljne razloge.
Kad pogled beži za pticama...
Kad nas dotiču reči zlurade i besmislene. Kad su nevažni ljudi važni.
Kad brojimo korake...Kad nedostajanje ima ime i prezime.
Kad sabiramo samo greške.

Kad računamo koliko bi godina danas imali ljudi kojh više nema.
Kad je i najtiša muzika bučna.




Naiđe tako, nezvan i nepoželjan. I ne zna čovek ni šta, ni kud bi s njim...

Čini mi se da je tih dana najbolje sa starih i odbačenih stvari dlanom skinuti prašinu i udahnuti im neki novi život. Pa ih postaviti na vidljivo ili čak centralno mesto u kući.

Često ni za to nema volje...znam...
Ako ipak uspemo da se pokrenemo i od nečeg starog napravimo nešto (skoro) novo... to bi možda mogao da bude i popravljen dan.


Međutim, meni je dan nedavno popravilo nešto drugo. Poštar mi doneo pošiljku direktno sa bloga Čardak ni na nebu ni na zemlji...


A u pošiljci Katarinina lutka od kukuruzovine, simpatični oslikani kamenčići i crtež ljubavnih čovečuljaka na čijoj poleđini je predivan rukopis sa još divnijim tekstom koji sam tako lepo razumela.
Kao kad vam stigne pismo od dugogodišnjeg prijatelja.





Ove ljubavne čovečuljke na sedmom nebu sam nedavno spominjala...

To je crtež koji je Kaća podelila,pa zatim jedan deo poslala Fikreti,a drugi meni.
A Fikreta ih je na svom blogu prikazala spojene..




Ja mogu dugo u njih da gledam a da mi ne dosade. Toliko su simpatični...i naravno da su optimistični, nema dileme...
Sve ovo, drage moje.

U pravu je Katarina, ovo je još jedan lep način da se povežemo.., citiraću je sada...svi drugačiji, a opet sličnih interesa i ukusa...

I evo meni na kraju opet novine u ambijentu, iako ni prstom nisam mrdnula;)



Katarina, hvala!


07.11.2013.

Savršeno nesavršene...




... kuće sa dušom koje imaju svoju priču i prošlost.
Na prvi pogled od njih možda ne zastaje dah i one ne izazivaju divljenje...niti ljudi koji u njima žive tome teže.
Jednostavno, žive tu. 
Spavaju, kuvaju, čitaju, dočekuju, ispraćaju...

Nadograđivane i oplemenjivane svakim novim danom.U njima se ne potire tradicija svakim novim krečenjem i novim tehničkim uređajem. Nepromišljenim bacanjem i kupovinom ekstra modernih komada svega i svačega.

Volela bih da je više takvih kuća. Volela bih i da je moj stan više takav nego moderan... Donekle i jeste tako.
Izmešalo se staro i novo, očuvano i istrošeno.. i ta kombinacija je po meni sasvim prihvatljiva...

Već smo se složili da kuhinja služi da se u njoj kuva, mesi, peče...U spavaćoj sobi se gužva posteljina, a u dnevnim i dečijim sobama treba da nam je lepo... onako kako svako od nas voli.

Priznajem da sam i sama u mlađim danima padala u vatru kad mi neko od ukućana "rasturi" tek sređeno gnezdo. Očekivala sam da lete po kući, da ne moraju u kupatilo baš tada i da sve ostane bar neko vreme čisto i uglancano...
Bože, sad kad se toga setim... Pa smešno mi je. Malo me je i sramota, ali valjda je ta faza morala da se desi i isto tako prođe.

Dakle, naše kuće bi trebalo da su naša utočišta, bile one nove ili stare, moderne ili staromodne, sređene, nesređene...

Celi ovaj uvod tu je zbog toga što sam planirala da vam povremeno pokažem detalje koji su mi se svideli u domovima nekih meni dragih ljudi...
Naravno, ko dozvoli fotografisanje..;))

Evo, za početak, jedne sasvim obične a divne kućice koju su vlasnici malo-pomalo sami doterivali... Meni se najviše svideo kamenom obloženi zid, na kome su naređani decenijama stari predmeti.
Iznad njega je okačena prava brodska lampa.
A kakva bi lampa trebalo da svetli u kući moreplovca koji je konačno doplovio svojoj kući...:))











Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...