31.10.2014.

Shine on you crazy diamond



Gde sam? U kuhinji. 
Je l kuvam? Naravno. Je l pečem? Kolače, naravno. 
Evo, u pripremi je i pita od bundeve, tj. tikvenjak. 
Pravim, popravljam i param. I zapisujem usput, pomalo.

Nešto malo o 25-ogodišnjici braka. Bila je onomad. Lep sunčan dan kao i '89.
Počastila sam svoju porodicu jednom torticom, vrućim domaćim hlebom i nekim posnim jelima jer je bila sreda.
Ništa restoran? Neko putovanje? 
Pravim se gluva, ne odgovaram. 
Neki aktuelan čin obeležavanja jubileja, možda neki nakitčić, nešto..
Dobro, evo priznajem, počastila sam i sebe. Jednim prijatno provedenim popodnevom u mnogo dobrom društvu. Društvu gde za sve zajedničke teme uvek, ali baš uvek, zafali nekih sat ili dva vremena.

I o tih 25 godina bih nešto da napišem, ali malo-malo pa zapnem, zastajem, brišem i pišem. Više brišem nego što pišem.
Znam da sam zaboravila mnoge dane. Lepo, zaboravila kao da se nisu ni desili. A sve što se zaboravi, verovatno i nije bilo vredno sećanja.

Znam da je jedna od stvari koje su se svakodnevno provlačile kroz naše dane bila muzika. Mnogo muzike. Ćutiš i slušaš.
Varnice, impulsivnost, nezrelost. Nestrpljivost koja nas je uvek iznova učila strpljivosti.
I deca. Ona nam ne daju pravo na luksuz preispitivanja da li smo zadovoljni ili baš i nismo. Ne pitaju da li možemo, umemo i hoćemo.
Možemo, umemo i hoćemo, naravno.
Uz decu godine trče.

Znam da je zaboravio ličnu kartu na dan venčanja. Znam da se popeo na drvo ispred porodilišta kad nam se rodilo prvo dete ne bi li video ''nešto'' ..?! Znam da mi je nabavio ''Bodyguarda'' čim se film pojavio kod nas i da sam htela da padnem u nesvest.
Znam da u nekim teškim trenucima ume da bude i majka i otac i brat i sestra i najbolji prijatelj. Baš najbolji. Kad hoće.
Nije tip koji donosi cveće. Kad poželim cveće, odem i naberem sama.


Ja svoje vreme, energiju i srce rado i nesebično dajem, zaljubljena u svoju porodicu svih ovih godina. 
Kažu mi da sam telefonski smarač, davež i saborac. 
I organizator i partibrejker. I portparol i ćutolog. Čuvarkuća, odana i staromodna. 
Kažem im, pazite se, umem da budem i vatra i voda i kamen. I polje i zalazak sunca i nevreme. 
Ali znaju da kad se oblaci povuku, opet se zaljubim. U sve njih.

A promenili smo se. Postali nervozni i džangrizavi.
I porasli smo uz decu, al' taman toliko da im ne budemo totalni smorovi. Valjda. Traganje za srećom svodi se sad na njihovu budućnost.
Nakon 25 godina znam da u predgrađu našeg zajedničkog života i dalje čuči ono što inspiriše svaki sledeći dan. Potrebna je velika volja i dosta mašte da tu nekadašnju čaroliju svakodnevno oživljavamo i obavljamo danas svakodnevne rutinske i dosadne poslove. 
Nekad nema volje. Nekad previše maštamo. Nekad ne uspevamo da obuzdamo reči. 
Nekad poželim sebi za rođendan da postanem manje osetljiva, tj. sasvim neosetljiva. Da ne vidim i ne čujem i da me baš briga. 
Ali to onda ne bih bila ja.. pa ništa.

Jedno znam sigurno, a to je da u ovim godinama već moramo da umemo da sami sebi obojimo dan.
A osmeh je dragocenost.


Pisala sam ovo i pažljivo birala reči i momente, preispitujući se da li je sve istina. Da li je sve baš tako. I opet sam sebi samoj potvrdila da volim lepe stvari da ulepšavam, a ružne ne volim još više da ružim. To mi je osobina nasleđena od babe i mnogo sam ponosna na nju.

I nisam pisala o poštovanju, poverenju, zahvalnosti, strpljenju, zanesenosti, samoći, porazima, pobedama, strahovima, besovima, nemoći, snazi, krizama, samokontroli, dilemama, o padanju, o ustajanju ... i mnogim drugim stvarima koje stanu u dve i po decenije.

Dve i po decenije. Četvrt veka.
On bi rekao: dobro sam ja izdržao. 
Ja kažem: sreća pa si na mene naišao.



I dobro raspolozenje me je tokom pisanja poslužilo, pa je nastala ova ''soft&fine'', ''baš kjut'' ili možda stara dobra ''pamtim samo sretne dane'' pričica. 




Ali zato, kad se spusti zavesa, oslobodiću ovu vešticu u sebi. Nije što je Noć veštica, nego da mi se nađe. Kao i uvek kad zatreba.

I da pojedemo po parče tikvenjaka...



21.10.2014.

Staro ogledalo u novom odelu



Sad ću malo da vas nagovaram da narednih dana uzmete četku, boju, lepak, stare ramove, stare kutijice i ostalu starudiju koja je izgledom dosadila, stare šustikle i od nečeg starog napravite nešto skroz novo. 
Znam da ne može od babe devojka, ali nekad nije loše ulepšati babu.


Ovo ogledalo je bilo deo jedne spavaće sobe i kao i cela soba presvučeno je bilo narandžastim platnom, tj. nekim krutim plišom... Okrugli oblik i dimenzije potpuno su mi odgovarali, ali boja se nikako i nigde nije uklapala. 



Ipak sam rešila da ga okačim na zid. I to iz razloga što ću na taj način pre da se rešim da ga preradim. Ispalo je da me je tu na zidu, takvo narandžasto, čekalo skoro dve godine.
Ali sam se nedavno ipak rešila i za nekoliko sati promenila sam mu izgled. 


Evo ovako:

Skalperom sam izrezala platno, kojim je ogledalo bilo obloženo, do samih ivica. Ram ovog ogledala je od iverice. 
Očistila sam vlažnom krpicom sve lepo i zatim pripremila mešavinu za tutkalisanje. 
Mešavinu sam napravila od dve trećine bele boje i jedne trećine lepka za drvo. Više boje sam stavila da bih što bolje prekrila boju i strukturu iverice.
Staklo na ogledalu zaštitila sam krep trakom.
Posle dva sloja farbe sačekala sam da se površina dobro osuši.


Zatim sam odvojila nekoliko komada starih heklanih stolnjaka i šustikli koje su bile ili flekave ili pocepane. Makazama sam sekla oblike i odmah ih uklapala i ređala po ramu. Kombinovala sam belu i bež boju. 
Lepila sam lepkom za drvo. 
Dekorativnom trakom sam obložila unutrašnji rub rama pomoću pištolja za toplu plastiku.



Zadovoljna sam kako se trenutno uklapa s bojom zida i ostalim malobrojnim nameštajem. 
S obzirom da je to jedini detalj tog heklanog tipa u celom stanu, smatram da mogu da ga podnesem neko vreme na zidu spavaće sobe. Iako mi se tokom izrade više puta učinilo da je možda malo preteran...




I kakva bi to jesen bila da ne ofarbam barem jedna vrata.. Ali ovo su ona poslednja u nizu, koja sam odlagala jer su najmanje vidljiva, pritom su bila godinama oblepljena posterima, raznim samolepljivim sličicama i iscrtana markerima.
A farba koju sam upotrebila osvojila je moje srce već nakon prvog premaza. Posle drugog sloja već sam znala da neću da je menjam barem kad su unutrašnje drvene površine u pitanju. Uopšte ne smrdi i mnogo se brzo suši.. Evo, iskreno vam preporučujem  JUBIN Decor universal boju na vodenoj osnovi, ako rešite nešto da farbate u kući.
Ne znam koliko se dobro vidi na slici jer je prozorsko svetlo malo smetalo... i imam tu ispod nove kvake dve rupice viška ali i to ću da zakamufliram... ovih dana.


Srećno farbanje! ;)








19.10.2014.

Veseli ručak od spanaća



Kad deca nerado jedu određene namirnice, naročito povrće, mi roditelji najčešće ludimo, brinemo i histerišemo (to iz sopstvenog iskustva pričam). Valjda je tako kad su naša lična deca u pitanju. 
Kad imamo posla sa ostalom- tuđom decom, i mašta nekako proradi pa može da nastane ovako nešto.

Porcija spanaća sa šniclama od tikvica,viršlom i paradajzom. Za nos prilog od kisele pavlake.
Tikvice su nam ovde naočari jer je sunce jako sijalo tog dana.




Napomenuću da viršla pre kuvanja treba da bude prerezana uzduž na pola da bi se tokom kuvanja ovako savila.
Ja sam na sreću imala posla sa malo starijim detetom koje već ima iskustva sa današnjim crtanim likovima koji su nekad više nego zastrašujući. Tako da je ovo nasmejano zeleno čudovište nekako i moglo da prođe... Ali za sve je ustvari kriv spanać.
Sledeći put smislićemo nešto pitomije.



13.10.2014.

Ptičica!



Koliko je meni bilo lepo dok sam fotkala ovo dete....



Dok se ljulja i mršti zbog sunca.



Dok nestrpljivo čeka svoj red da se veselo sjuri niz tobogan.



I kad strastveno okreće volan.


Onda umorno zaspi u mom krevetu.


A pod jorganom imam šta i da vidim.


Zatim sledi dugo rasanjivanje u tatinom naručju.


Naravno, uz crtani film i čokoladni keks.


I tako sve do sledeće šetnje.








12.10.2014.

Kad zdrav bolesnom veruje - Peticija



A i ovaj zdrav, ko zna da l' je zdrav...



Besplatni citostatici za sve onkološke bolesnike na osnovu dijagnoze, bez obzira na mesto lečenja? 
Zvuči razumno. 
Do sada su pravo na besplatne citostatike imali samo oni pacijenti koji će terapiju primati u nekoj od državnih onkoloških ustanova Srbije. Svako ko se odluči da terapiju prima u privatnoj klinici, lekove plaća sam. Mislim da to nije u redu.
Ako se i vi slažete, možete da potpišete aktuelnu peticiju.

Inicijator je Isidora Bjelica. 
Slučajno sam je u prolazu pre više meseci videla u jednom beogradskom kafeu. Sedi sa ćerkom. Obe nose šešire i dobro im stoje. To kažem ja koja ne nosim šešir, čak ni po onom najvrelijem letnjem suncu što mi lepo na nebu ispisuje tekst: Budalo, stavi šešir, otvori kišobran, beži s ulice pa izađi predveče...
Nego, nema sad veze šešir. Ja ustvari mnogo volim kad vidim majku i ćerku zajedno.

Ljudi se ne dele na siromašne i bogate. 
Isto tako ni bolesnici se ne dele na one koji ne mogu i na one koji mogu sebi da priušte pregled i lečenje u privatnoj ordinaciji. Bolest je bolest za sve. 
Uostalom, danas imaš, sutra nemaš... uvek bilo.
Da je sreće da svi možemo da pobegnemo iz državnih ustanova u kojima na zakazane preglede ili terapije čekamo nedeljama i mesecima, i gde ste hitan slučaj isključivo ako presavijeni od bolova ili puzeći stignete do šaltera za predaju knjižica... 
Neću mnogo da rastežem priču. Znate vi to sve već i bez mene.

Treba biti površan i neosetljiv pa ne pomisliti na strah i neizvesnost čoveka pred bolešću. 
Bezbroj je pitanja. Šta kad? Šta ako? Kako? Gde? S kim? 
Nijedan odgovor. 
A samo jedna želja.
Iako se radi o nekoj nama nebitnoj osobi. Iako lično nismo pogođeni, kao ni nama bliske osobe. 
Treba samo malo zastati i promisliti.

Bolest se ne dešava uvek drugima, tamo negde.
Bolest je, kažu, stanje duha. Ono kad smo dozvolili da nas pobedi i osvoji, do potpunog nestanka. 
Hajde mi sad lepo da pokažemo da smo svi ovako kompletno, što bi rekla moja baba, zdravi u glavu. Pa da se setimo da smo, ovakvi ili onakvi, odavde ili odande došli, svi samo ljudi, potpuno ranjivi i prolazni. 
Samo se nekad zavaravamo...

Ja sam za peticiju saznala juče na ovom blogu, i naravno da nisam htela da okrenem glavu na drugu stranu.



10.10.2014.

Žica čisti gde krpica neće



Ne znam da li mi se učinilo al' smo nešto svi udarili u neka čišćenja, renoviranja, udešavanja... Nešto kao: prošlo je leto, mnogo se zaprljalo, nismo imali volju da sređujemo... a kuće nas čekaju da u njima, zatvoreni, provedemo hladniji deo godine. Ako uopšte i bude hladniji od letnje sezone...
Na dosta recepata za svojeručno smućkana sredstva za čišćenje sam naišla u zadnje vreme. Neću da preporučujem, sami ćete naći svoje "omiljeno", ako pak ne preferirate ona mirišljava i raznovrsna gotova sredstva sa rafova. 

Ribam ja tako kupatilo pre neki dan, trljam četkicom one fuge (ko ih izmisli... imala bih šta da mu poručim...) i prisećam se kakav je život bio pre... davno, kad sam još verovala da četkica za zube služi samo za pranje zuba. Kakav je svet to bio, kakvi smo mi bili... 
I dok tako ribam, malo uztduž, malo popreko, pa malo kružno, malo promenim ruku, pa se ispravim i protegnem jer leđa preteći sevaju ( a ne bih da se nad kadom ukočim i ostanem ukočena i neokupana, a kupatilo neoprano..). Ionako sam se jedva rešila i danima nahvatavala volju da napadnem kupatilo i još neke zabačene ćoškove.



I setim se tako koliko smo drugačiji bili, energični, nasmejani, nezabrinuti i skroz opušteni pred iskipelim ručkovima, nezategnutim čaršavima i isprskanim pločicama. I lepo je i sreća je što smo imali to vreme i nas takve. 
Pa kad danas ne razumemo svoju decu i njihovu nezabrinutost pred budućnošću, i pitamo se šta im je, da l' su na zemlji ili u oblacima... 
Pa naravno da su u oblacima i mnogo im je lepo. 
Setih se šta me je nekad zasmejavalo i počeh opet da se smejem. Eto, koliko malo nekome treba da poludi...

A možda se smejem zbog ove žice, kraljice među rekvizitima za čišćenje, čarobnjakom što s podova skida i tragove farbanja i krečenja od poodavno, kad me mrzelo da detaljišem.
Svaka mu čast ko je izmisli.



Ne znam sad da li je trebalo toliko da trljam i zapinjem. Sve je ionako opet skoro kao i pre čišćenja. 
A ja prehlađena.

Zato je za ručak tu
Goveđa supa s knedlama



Goveđu supu kuvam od sledećih sastojaka:

Goveđi (juneći) ribić srednje veličine
nekoliko šargarepa, očišćenih i isečenih krupnije
jedan manji koren celera, oljušten i isečen na kockice
jedna glavica crnog luka
peršun, začin, so

Oljuštiti glavicu crnog luka pa je prepoloviti tako da dobijete dve polovine na kojima se vide oni koncentrični krugovi, tj. prstenovi. Ugrejati ringlu na kojoj će se supa kuvati i dok se ringla greje u ekspres (ili običan) lonac ubaciti sve pripremljene namirnice, osim luka. Luk vrlo kratko, sečenim stranama prisloniti na vruću ringlu da dobije braon boju (ne ugljenisati!). Ako nećete da spuštate luk direktno na ringlu može da posluži i aluminijumska folija. Tako porumeneli luk dodate ostalim namirnicama u loncu i nalijete sve sa dva, tri litra vode.
Supa se kuva oko 90 minuta u ekspres loncu. 
Ova fora s lukom daje mnogo lepši i karakterističniji ukus goveđoj supi.

Za knedle od griza potrebno je koliko grama jaja, toliko grama griza. Umutiti, zahvatati malom kašičicom i kuvati u supi oko 15 minuta.

Umutiti viljuškom u dubljem tanjiru jedno jaje, dodati masnoću ili prašak za pecivo (ne treba i jedno i drugo).
Dodavati lagano griz i sve vreme mutiti. Možda neće biti potrebne cele tri kašike griza a možda će trebati i malo više (zavisi od veličine jajeta). 
Gustina treba da je taman takva da kašićicom možete lepo da zahvatate testo i spuštate ga u ključalu supu, a da se knedle ne raspadnu (dešava se ako je suviše retko umućeno). Knedle se kuvaju nekoliko minuta.

Ja sam tek nedavno uspela da napravim knedle uspešno.
Ako vas mrzi da se maltretirate praveći knedle, kupovni rezanci ili neka fida su odlična zamena, takođe. 
Moji ukućani su celi svoj dosadašnji životni vek sa mnom proveli na supi sa fidom.


Tako je ovih dana... jesen, prehlade, supe, ogolele krošnje, limun, kaputi rano ujutru...



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...